 Tokom 3 sezone vođenja prve ekipe, najtrofejniji trener RK PARTIZAN, Saša Bošković, doneo je klubu šampionsku titulu, Kup i Super Kup i time obogatio riznicu trofeja. Usled nešto lošijih rezultata, doneo je odluku da svoj tim poveri svom nekadašnjem pomoćniku, mladom treneru Aleksandru Brkoviću. I dalje sebe smatra članom porodice RK PARTIZAN, tako da će nastaviti da bodri svoj crno-beli tim i pruža im podršku. 1. Da li ste zadovoljni učinkom u toku Vašeg trenerskog angažmana u RK PARTIZAN?- Moram priznati da sam prezadovoljan. Došao sam u RK PARTIZAN pre 3 sezone, kada je klub praktično bio u borbi za opstanak i već nakon 4 meseca intenzivnog rada uspeli smo da osvojimo KUP Srbije. Sledeće sezone, pokušali smo da osvojimo duplu krunu, što nažalost nismo upeli. Bili smo prvaci domaćeg šampionata i igrali smo u finalu KUP-a, što je bio veliki uspeh. Ove sezone našli smo se u kvalifikacijama Lige Šampiona. Voljom žreba nismo uspeli da se plasiramo dalje,što bi bio fantastičan uspeh za ovaj mladi sastav. Obzirom na to da smo ostali bez mnogo iskusnih igrača u odnosu na prošlu sezonu, smatram da to što se nismo plasirali u Ligu Šampiona, ne treba smatrati neuspehom. Odigrali su dve kvalitetne utakmice i time smo mnogo toga dobili kao npr. trofej u Super KUP-u Srbije. Nismo imali mogućnost da dovedemo neka pojačanja, sastav je bio isti kao i prethodne godine. Imali smo cilj da budemo u samom vrhu tabele i da damo što veću minutažu mladim igračima. 2. Koji plasman bi, po Vašem mišljenju, bio realan ove sezone?- Od momenta mog dolaska u klub, bio sam svestan da dolazim u veliku porodicu. Imao sam podršku svih ljudi iz kluba. Veliku podršku na veoma bitnim utakmicama u Evropi pružali su mi navijači crno-belih. Što se tiče mojih očekivanja do kraja prvenstva, nadam se da ćemo se održati na 3. mestu na tabeli, jer smatram da je to za ovakav razvoj događaja i ovu sezonu fantastičan uspeh. 3. Šta očekujete od Aleksandara Brkovića, Vašeg nekadašnjeg prvog saradnika, a sada trenera prve ekipe?- Aleksandar Brković je bio moj pomoćnik 3 sezone, imali smo veoma uspešnu saradnju. Moj odlazak može mnogo da doprinese njegovoj karijeri. Ima jasnu situaciju, poznaje dobro ekipu, dete je PARTIZANA, budućnost RK PARTIZAN kao trener, jedan je od najmlađih trenera ovog kluba, jer je već sa 28. god. postao trener prve ekipe. Želim mu da bude uspešniji od mene! Sigurno će izgubiti u nastavku prvenstva nekoliko utakmica, ali da bi izrastao u velikog trenera moraš da gubiš, da pobedjuješ, da rasteš i u porazu i u pobedi. Njemu je sada najbitnije da što pre sazri. Po mom mišljenju, može puno da dobije, a malo da izgubi. 4. Koji su to igrači, iz aktuelnog sastava RK PARTIZAN DUNAV OSIGURANJE, koji po Vašem mišljenju mogu postati asovi ovog sporta?- PARTIZAN ima ubedljivo najmladju ekipu u ligi.Možda su prerano dobili veliku šansu. Tu odgovornost i poverenje, treba da opravdaju. Verujem da bi bilo mnogo lakše da im je tu neko od starijih i iskusnijih saigrača i da bi tako lakše došli do izražaja. Trener sam koji voli mlade igrače i koji im daje šansu i punu minutažu. Ovo je odlična selekcija RK PARTIZAN i mislim da će većina postati vrhunski igrači. Samim tim što su u PARTIZANU i što su osvojili toliko trofeja za kratak period, već su nekoliko stepenika iznad ostalih vršnjaka. Nadam se da sam im ja tokom svoje trenerske karijere pomogao u tome. Ne želim da ih odvajam i u ovom trenutku ne bih mogao da konkretizujem ko bi to mogao da bude, mada sam kao i svaki trener imao svoje ljubimce. Na samom kraju, Saša Bošković se zahvalio, još jednom, stručnom štabu na saradnji, jer je naglasio da je sve što je postigao, ujedno i njihov uspeh. Čitave 3 sezone delio je sa klubom i dobro i zlo, na radost velikog broja navijača, popularnih grobara, zajednički je ostvaren veliki uspeh. Svi su činili jedan veliki tim i smatra da bez timskog rada ne bi bilo ni titula ni trofeja, što ljubitelji ovog sporta i armija navijača ovog kluba očekuju u svakom trenutku, bez obzira na kvalitet tima. Poželeo je puno sreće i predočio da je uvek i svim srcem uz svoj voljeni PARTIZAN! Ivana Šoškić
 Vladislav Rosić,dobro poznato ime ljubiteljima rukometne igre,koje i posle završetka igračke karijere i dalje izaziva veliko poštovanje skoro istim intenzitetom kao nekada u najvećim sportskim halama. RK PARTIZAN je njegov matični klub,ujedno i prvi profesionalni,za koji je igrao oko 17 god.,a od toga čak 10 god. bio lider svoje ekipe.Njegovu karijeru krase brojne titule,nosilac je mnogih priznanja,učesnik raznih turnira...Bio je predstavnik svih selekcija reprezentacije tada SRJ,a onda iste drzave sa izmenjenim imenom SCG. 1996. god. proglašen je za najboljeg igrača ujedinjene SCG, a imao je to zadovoljstvo da bude deo veoma uspešne generacije RK PARTIZAN,koja je uspela da izbori plasman u 1 / 4 finala KUP-a EHF, kao i da dodju do polu finala KUP-a Kupova. Nakon nekog vremena,vraća se u klub koji mu je u srcu,samo sa drugim ciljem... Koji je razlog, zbog kojeg Vas neko vreme nije bilo u RK PARTIZAN,Vašem matičnom klubu?- Mislim da je glavni problem bio taj što sa članovima bivše uprave nisam pronašao zajednički jezik. Iz meni nepoznatih razloga,legede RK PARTIZAN više nisu imale svoje mesto u matičnom klubu.Smatram da moje ime i prezime nosi sa sobom dozu odgovornosti,u pitanju su brojne titule,mnoge utakmice i golovi,iz toga se može zaključiti da je Partizan uvek bio moj klub,čak i kada u njemu nije bilo mesta za mene. Pripadate generaciji koja je iz druge lige uspela da plasira RK PARTIZAN u Super ligu i tada « pokupi« brojne nagrade i priznanja.- Upravo tako,mnogo je kvalitetnih igrača posedovala ta generacija,a medju njima sam i ja bio zaslužan za taj učinak,čime smo vratili RK PARTIZAN u Super ligu i to nakon 17 god. Nekolicina nas je ostala tu i nakon igračke karijere,ali nažalost veoma kratko. Nekada ste bili kapiten svoje ekipe,a sada ste tu u ulozi trenera.Koja su Vaša očekivanja od projekta MINI rukomet i same činjenice da svoje igračko iskustvo treba da prenesete najmladjima?
- Nažalost,prva prlika da zaigram rukomet desila se tek u V, VI razredu osnovne škole,što je,sada gledano, relativno kasno.Smatram da su ove,mladje generacije u prednosti,jer imaju mogućnost da igraju rukomet već od I razreda osnovne škole,pa da kroz par godina razviju svoj stil igre i ono što bi daljem razvoju moglo da ih karakteriše.Mnogo ranije će spoznati osnovne elemente rukometne igre, što je nama nažalost bilo uskraćeno.Zadovoljstvo mi je što ću imati priliku da saradjujem baš sa najmladjima. Iz svog igračkog iskustva imam šta da im objasnim i na samom startu im skrenem pažnju na ono za šta su neke bivše generacije bile uskraćene.U svakom slučaju,svi se nadamo pozitivnom ishodu projekta,a prednost je da će steći jednu dobru osnovu za bavljenje bilo kojim sportom, ukoliko se ne pronadju u sportu poput rukometa. Ivana Šoškić
 Srpski šampion, Partizan Dunav Osiguranje, iznenadio je sve pobedom nad danskim GOG-om 28:24 u prvom susretu trećeg kola Kupa EHF. I bez te utakmice, na kojoj su neki mladi igrači pokazali svoj kvalitet i u evropskim okvirima, znali smo da u Srbiji, uprkos svim nedaćama i rukometnim stranputicama, rastu veliki talenti, koji imaju šansu da izrastu u vrhunske igrače. U nameri da šira rukometna javnost upozna i sa drugih aspekata, jednog od njih, pričali smo sa Dušanom Beočaninom (18), levim bekom Partizana i juniorske reprezentacije Srbije. Zdravo, Dušane. Pobedu nad danskim GOG-om 28:24 je malo kod očekivao, ali vi ste je izvojevali na terenu, bez dileme, zasluženo.- Kao što smo rekli pre utakmice, bila nam je najbitnija odbrana. Igrali smo dosta čvrsto i agresivno, a izgleda da Danci to nisu očekivali. To je doprinelo rezultatu, najviše odbrana. Možda su nas malo i potcenili u početku, ali su kasnije uvideli, da ne mogu tako sa nama. Očigledno da je bilo kasno, jer smo nastavili sa dobrom odbranom.
Četiri razlike pred revanš, postavlja pitanje, na koje se već naslućivao odgovor pre dvomeča. Da li Partizan može da izbaci GOG? Četiri razlike, ni malo, ni mnogo...- Mislim da imamo velike šanse. Četiri razlike su dobar kapital. Mislim da možemo još bolje da odigramo u odbrani i da se nadigravamo sa njima u fazi pozicionog napada. Verujem u svoje saigrače i iskreno verujem da možemo da napravimo iznenađenje i prođemo dalje. Da se vratimo Srbiji. Krenula je sezona, Partizan je upisao dva poraza i remi na samom startu Super lige. Kako si zadovoljan početkom ekipe, kao i tvojim, individualnim...- Malo smo lošije krenuli. Počelo je sa porazom u derbiju, pa protiv PKB-a. Imali smo par kikseva, igrali nerešeno i u Kaću, ali kako vreme odmiče, igramo sve bolje i mislim da još uvek imamo šansu da budemo prvaci i opet osvojimo "duplu krunu".
Izgubili ste od PKB-a, koji je odlaskom Simića izgubio dosta na kvalitetu i teško da će biti konkurentan ostalim favoritima u borbi za titulu. Shodno tome, da li misliš da je utakmica sa Kolubarom koja sledi, "biti ili ne biti" za Partizan, u borbi za odbranu titule?- Verovatno da jeste. Utakmica sa Kolubarom je bitna, kao i sve ostale utakmice, koje trebaju ozbiljno da se shvate i da im se ozbiljno priđe. Jača je liga nego prošle godine. Kolubara se dosta pojačala, Zvezda ima jaču ekipu nego prošle sezone, ozbiljna je Vojvodina. Ekipe koje se bore za sredinu tabele, takođe su daleko kvalitetnije nego prošle sezone. Ova naša Superliga, glomazna i sumnjivog kvaliteta, dobra je šansa za mlade igrače. Ti si svoju šansu iskoristio i ustalio se u prvom timu Partizana sa 17 godina. Možeš li nam nešto više reći o sebi. Krenuo si u rodnom Aleksandrovcu da igraš rukomet, u Župi...- Voleo sam sport, a u Aleksandrovcu postoje samo fudbal i rukomet. Krenuo sam sa rukometom u drugom ili trećem razredu, trenirao u Župi. Išao sam i po kampovima, četiri puta u "Rastimo". U Aleksandrovcu nismo imali takmičenja mlađih kategorija, tako da sam obično igrao za starije. Nisam igrao za prvi tim, jer sam već u osmom razredu došao u Partizan, igrao samo utakmice, a polaskom u srednju školu sam se preselio u Beograd, gde sam počeo da živim i treniram. Dolaskom Nikole Jevremovića na mesto trenera (2007/08), u drugoj polusezoni, potpisao sam ugovor i od tada sam u prvom timu. Najbolji deo tvoje igre je sigurno - šut. A šta ti misliš da je neophodno da se popravi na putu do etikete vrhunskog igrača?- Mislim da moram da radim više na tehnici, brzini, eksplozivnosti. Jeste šut dobar, ali treba raditi i na asistencijama. To moram da popravim. Momci u tvojim godinama već razmišljaju o odlasku u inostranstvo, a primera je bezbroj, i pozitivnih, i negativnih. Kako ti razmišljaš?- Mladi igrači odlaze prevashodno zbog para, a meni to nije prioritet. Hoću da se izgradim kao igrač, pa tek onda da odem negde da igram. Mnogo mi je bitan i fakultet, a njega ću tek upisati sledeće godine, nakon završetka srednje škole. Studiraću FON ili Ekonomiju, a šta ću upisati, zavisi od usklađivanja obaveza sa rukometom, koji naravno predstavlja prioritet. U svetu gde nekada knjiga predstavlja podsmeh i simbolizuje traćenje vremena, čujemo da te često viđaju sa njom u ruci. Koji su ti to omiljeni romani?- Teško je reći, ali volim klasike, "Zločin i Kaznu" i "Prokletu Avliju". Uglavnom, lektira, za sada (smeh). Osim toga što smo čuli da si odličan đak, što mu dođe, nažalost, kao prava retkost među vrhunskim sportistima, čuli smo i da odlično sviraš harmoniku?- Tako je, završio sam nižu muzičku školu. Dok sam bio u Aleksandrovcu, vežbao sam i po četiri, pet sati dnevno harmoniku, imao sam vremena. Počeo sam da je sviram, najviše zbog dede, koji je nekada bio i pevač. Zahvalan sam mu zbog toga. Sada u društvu, nekada odsviram nešto. Svirao sam i na nekim proslavama Partizana, a žao mi je što nemam vremena da vežbam, da sviram. Uzimam je u ruke samo kada odem kući u Aleksandrovac. Šta najviše voliš da odsviraš?- Dve pesme, "A sad, adio" i "Makedonsko devojče". One mi najviše leže... Da se vratimo rukometu. Godinu dana si mlađi (1991.) od kadetske, sada već, juniorske generacije Srbije, sa kojom si učestvovao na Evropskom prvenstvu u Češkoj prošle godine, kada ste zauzeli 10. mesto. Pre 15 dana u Nišu ste pobedili aktuelne šampione sveta, Hrvate u svojoj generaciji, a tada, u Češkoj, Slovenci su dva puta bili kobni po Vas. Pa, hoćete li pobediti te Slovence, konačno?- Mislim da se tada nismo dobro psihološki spremili za to iskušenje. Pre toga smo remizirali sa Norvežanima, a imali smo pet razlike, a onda pobedili Francuze. Mislili smo da ćemo lako sa Slovencima odigrati i plasirati se u TOP 8. Svi smo se opustili, a onda je usledila katastrofa. Šta očekivati na narednom EP-u u juniorskom konkurenciji?- Naučili smo puno toga iz te utakmice sa Slovencima. Iskusniji smo za jedno prvenstvo. Verujem da ćemo bez problema proći kvalifikacije, a onda, naravno, idemo na medalju. Dokazali smo da možemo i u utakmici sa Hrvatskom, svetskim prvakom, da igramo na najvišem nivou. Na prethodnom prvenstvu, nije igrao Đorđić za nas, koji je jedan od najboljih rukometaša, igra Bundes ligu. Na utakmici sa Slovencima, nije branio ni Milić, jedan od najboljih golmana na svetu u našem godištu. Tu su Zelenović, Dimitrijević, Mešter, pa Nenadić. Imamo dosta bekova u rotaciji, možemo da se menjamo, za razliku od ostalih, koji uglavnom sve svode na tri, četiri igrača. Doživeo si tešku povređu leđa sredinom prošle sezone i praktično, završio sezonu pre vremena. Kada tako nešto zadesi mladog igrača, kako on razmišlja, da li mu se prioriteti menjaju u životu?- Pauzirao sam nešto više od tri meseca, sve to bez ikakvog treninga. Bilo mi je jako teško, ali uz podršku roditelja, drugara, trenera iz kluba, prebrodio sam to. Nisam mogao da igram u finišu sezone, kada smo osvajali titulu, kada su se igrale sve te utakmice, ja nisam mogao da dam svoj doprinos. Sa tim su išla razmišljanja, šta ću, kako ću, ali sam ostao jak do kraja i moja se razmišljanja o karijeri nisu promenila. Bilo je teških trenutaka, ali mi je puno pomogla podrška ljudi koji mi znače. O kakvoj je povredi bilo reči i kako si je zaradio?- Više faktora je uticalo na nju. Visok sam 195, 196 cm i težak nekih 100 kilograma. Uz dosta napora na terenu, uz rad u teretani, gde sam dizao velike težine u polučučnju (160 kg), a nije trebalo, sve je to po malo doprinelo da dođe do povrede. Onda sam pao u Priboju, prokišnjavala je hala, kukovi su jednostavno otišli na dve strane. Epilog svega je da sam se ukočio sa reprezentacijom, na akciji u Rumuniji, i to je značilo, pauzu. Nisam mogao više. Pauze i opšte, vreme u kojem nisi posvećen obavezama u Partizanu, da li trošiš i dalje na rukomet, s obzirom na svestranost, kojoj težiš?- Pa, naravno, gledam rukomet, uvek kad stignem. Na TV-u, pre svega Ligu šampiona. Ona će biti posebno zanimljiva ove sezone. Mislim da se Hamburg ove sezone jako približio Siudad Realu i Kilu. Jedino ako ih povrede ne spreče u tome, ali su jako blizu da konačno uzmu neki trofej. Naravno, tu je Monpelje sa Karabatićem, koji igra koliko treba, a kada bude stvarno trebalo, zaigraće još bolje. Tu je i Barselona, ali ove tri ekipe su trenutno najbolje... Naravno, "zdravog i pravog", kako i gde vidiš sebe za pet godina?- Kao i svi, voleo bih da igram u Španiji ili Nemačkoj, pre Bundesligi. Ne samo zbog novca, već zbog stila igre. U Nemačkoj se dosta toga svodi na šut i snagu, što mom stilu igre u potpunosti odgovara. Sebe vidim tamo, ali dug je put do najbolje lige na svetu. Verovatno ću pre toga morati da zaigram i u nekoj slabijoj evropskoj ligi, koja će biti odskočna daska za najbolje. Na TV-u, gledam sve što se tiče rukometa, a prevashodno Ligu šampiona. ŽIKA BOGDANOVIĆ
http://www.balkan-handball.com
 1. Kad se kaze Partizan na sta prvo pomislis ? Prvo pomislim na sportsku familiju, na svoje decacke i momacke dane,na mirisljavu lipu u basti restorana, na Mikija,Bozu, Padeza, Djakonija..... 2. Sta ti je draze igracki ili trenerski dani u RK. Partizan ? Igracki dani su mi mozda drazi. Tada u vremenu osamdesetih je sve bilo nekako iskrenije, Trudim se da mi u secanju ostaju samo lepi momenti, Kao trener sam mozda dosao u pogresno vreme. Pocela su previranja u klubu . Ljudi koje sam znao od ranije nisu bili kao pre. Grupasenja, ogovaranja, svadje sve je to za mene bilo nepoznato. Nasuprot tome veliko zadovoljstvo mi je bilo trenirati te divne mlade momke i saradjivati sa Markom, Mikijem, Gagijem, Zaretom, Gavrom, Željkom... 3. Kako se postaje Partizanovac / i kako si ti poceo i postao / ? Odmalena sam navijao za Partizan. To je i bila tradicija nase porodice. Ja sam rodjen i odrastao na Kosovu , tacnije u Gnjilanu. Secam se dana kada je mene i starijeg brata otac poveo na fudbalsku utakmicu u 70 ak kilometara udaljeno Skoplje.Igrali su Vardar i Partizan a ja imao oko 8-9 godina. Praznik, dogadjaj i dozivljaj koji se ne zaboravlja i koji je kod mene ostavio trag i povecao ljubav prema crno-beloj boji. Sa rukometom se susrecem u Gnjilanu gde je drugoligaska ekipa ,,Bozur`` trenirala u mom komsiluku. Tu se stvorila ljubav prema rukometu. Posle zavrsetka osnovne skole selimo se u Kaludjericu nadomak Beograda a ja upisujem srednju hidrometeorolosku skolu koja je bila blizu stadiona Partizana u Prokopu. Nakon par meseci u Beogradu, obilazeci vise puta oko stadiona, smogao sam snage i upitao portira za rukometni klub. Uputio me je kod Mikija Stevanovica i od tada je to krenulo i trajalo do 1988 kada sam dosao u Nemacku.
4. Kako ti se cini tvoj Partizan danas ? Organizaciono moze se uporedjivati sa najboljim evropskim klubovima. Nazalost situacija u kojoj se nalazi nasa drzava, nas sport nije mimoisla ni rukometni klub. Besparica i nemogucnost da se mladi igraci vezu na duzi vremenski period pravi ogromnu razliku u kvalitetu izmedju nas i bogatih evropskih klubova. 5. Najdraza tvoja crno- bela utakmica / igracka i trenerska / Utakmicu kao trener bih izdvojio Partizan - Zagreb (2005) u cetvrtfinalu kupa pobednika kupova gde smo dobili sa tri gola razlike, ali nazalost ispali iz daljeg takmicenja zbog jednog gola. Atmosfera u prepunom Pioniru bila je za pamcenje. Sama cinjenica da je Zagreb bio skup reprezentativaca Hrvatske, toj pobedi daje jos vecu tezinu. Kao igracku utakmicu bih izdvojio osvajanje kupa Srbije gde smo kao drugoligaski tim u finalu dobili tadasnjeg prvoligasa bivse Jugoslavije, Dubocicu iz Leskovca. U daljem takmicenju (kupa bivse Jugoslavije) smo izbacili Sarajevskog Zeleznicara (takodje prvoligasa) i nazalost ispali od Zagreb Hromosa. Bio sam kapiten i srednji bek vrlo talentovane generacije u kojoj su igrali pored ostalih i Djurkovic, Padezanin, Mihajlovic itd. 6. Najdraza navijacka pesma ? Dok partizan bitke bije 7. Da li je lakse bilo biti trener RK.Partizan ili selektor zenske rukom.reprezentacije ? Ni jedno ni drugo nije bilo lako. Nikada nisam imao problema sa igracicama, igracima i najblizim saradnicima. Ipak mislim da je u reprezentaciji bilo lakse. 8. Sta RK.Partizan nedostaje danas da bi se upustio u trku sa vodecim evropskim klubovima ?
Partizanu nedostaju tri stvari a to su: pare, novcana sredstva i lova.
9. Da li ima neka zanimljivost koje se rado secas za vreme tvoje duge igracke karijere u crno-belom dresu?
U Arandjelovcu pocetkom osamdesetih odradjujemo pripreme sa novim trenerom Djordjem Vucinicem i njegovim pomocnikom Klisicem. Tokom jednog treninga, za vreme uvezbavanja akcije, Vucinic se obraca Klisicu misleci na Bozu Djurkovica:”Ovog junosu treba prikljuciti prvom timu.” Krisom smo umirali od smeha jer je Boza vec par godina bio u prvoj postavi i prvi desni bek.
Na turneji u Nemackoj na zagrevanju pred utakmicu Miki Stevanovic za zapisnickim stolom sastavlja zapisnik. Odjednom dolece lopta i pogadja Mikija u nos. Naocare lete u sto delova. Mozete da zamislite koje su to psovke bile upucene dvojici nemackih igraca na srpskom jeziku sa nemackim akcentom. Oni su nemo posmatrali dok smo se mi valjali od smeha.
Jednom, vracajuci se sa turneje iz Nemacke na granici morali smo svi da izadjemo iz autobusa i stanemo pored svojih stvari. Golmanu Miletu Malesevicu u torbi carinik nalazi kabal za kompjuter Comodor 64. ,,Sta je ovo gospodine kakav je ovo kabal ?`` ,,Kupio sam aparat za brijanje, od, od, od aparata`` odgovara Mirela. ,, Ne bih rekao, ipak je ovo kabal od kompjutera`` nadovezuje se carinik``. A Mirela onako ozbiljno i uverljivo,,Nemoguce, znaci ja sam prevaren !`` 10. Posecujes li sajt RK.Partizan i kako bi ga ocenio,da li bi nesto promenio ,dodao i sl.?
Naravno da svakodnevno posecujem nas sajt. Izgleda svetski, kvalitetno i moderno. Mada je jos u fazi punjenja materijalom a normalno nas bivse igrace interesuje pored aktuelnih zbivanja malo i arhive.
11. Poruka za kraj ?
Partizan je moj klub i ja mu od srca zelim sve najbolje.
Beograd, 16. Jun 2009. godine
 Datum i mesto rođenja: 27.10.1940. Debelo brdo Pozicija u timu: desno krilo Broj dresa: 6 Trofeji u RK ’’Partizan’’: Kup 1959., Zimska liga – prvo dvoransko Prvenstvo Broj nastupa u reprezentaciji Jugoslavije: 11 Nakon igračke karijere radio kao trener na: Islandu, u Španiji, u Grčkoj * Počeli ste da se bavite rukometom kada je ovaj sport bio tek u razvoju.- Išao sam u XVI Beogradsku gimnaziju i u to vreme fizičko vaspitanje je bilo najozbiljniji predmet. Na tim časovima smo stekli bazu i svestranost od atletike, plivanja, gimnastike. Bila je zaista jaka konkurencija. Takmičili smo se na nivou odeljenja, škole, Beograda i tu se stekla ljubav prvo prema sportu. Rukomet sam počeo da treniram 1958. godine u tadašnjem Dedinjcu, koji je bio preteča današnjem RK „Partizan“. A u rukometu sam vrlo brzo napredovao, što je zasluga ljubavi prema bazičnim sportovima. Godine 1959. već sam bio prvotimac RK „Partizan“, a na moju veliku sreću te godine smo već osvojili prvi trofej u istoriji našeg kluba - KUP Jugoslavije. * Kakve anegdote Vas vezuju za taj period?- Imao sam sreću da imam dosta dobre trenere. Tu je bio legendarni Tičić koji je sa nama radio individualano, što se danas retko sreće. Od jakog zagrevanja preko žestokog inteziteta glavnog dela treninga, imali smo individualni rad. U tom delu smo radili na tehnici, kao i na taktici. Bili su tu još kao treneri Zoran Pantazis, sada nažalost pokojni Vučinić i mnogi drugi istinski zaljubljanici u rukomet. - Trenirali smo prvo gde su sada teniski tereni Partizana, pa smo prešli na teren Vojne gimnazije. I danas se sećam svlačionica na spratu stadiona. U to vreme nisu baš svi klubovi imali svog ekonoma i svoju opremu, dok je RK Partizan sve to imao. Imali smo jaku upravu, ali moram da priznam ipak su to bila druga vremena. Većina rukometaša iz tog vremena bili su studenti. Glavna odlika našeg tima bili su treninzi, na kojima smo se maksimalno trudili. Bila je prava milina u to vreme biti član RK Partizan. * Šta je za g-dina Erora prava asocijacija kada se pomene RK Partizan?- Već spomenuto drugarstvo, osvajanje trofeja, odnosno Nacionalnog kupa 1959. godine. Anegdota za to je da se meč igrao na starom Sajmištu i da je televizija prenosila. Taj crno-beli snimak pamtim dosta dobro. Pobedili smo Mladost iz Zagreba, koja je bila član Prve lige, a mi smo tada bili srpskoligaši. E sada vidite koliki je to bio uspeh, pravi bum. Tada je JSL Sport mnogo pisao o rukometu i kada smo imali kvalitet igrali smo veće utakmice na Tašmajdanu gde su tribine bile ispunjene do poslednjeg mesta. Popularni „Taš“ je bi mesto gde se okupljalo sportsko krem društvo. * Kojih se još slika sećate?- Jednom nedeljno smo igrali rukomet protiv košarkaša, pa sledeće nedelje smo igrali košarku protiv istih protivnika. Tu je bilo smeha kako oni igraju rukomet a kako mi igramo košarku. Još jedno mesto bilo je legendarno za skupljanje sportista, to je bio bioskop „Beograd“. * Koji Vam je period proveden u RK Partizan ostao u sećanju pored 1959. godine?- To je bilo dvoransko prvenstvo Jugoslavije u Zrenjaninu. Igralo se u zimu, a nije bilo grejanja. Mi smo skupili snage i osvojili to takmičenje. To je biloo vreme kada je rukomet polako ulazio „u dvorane“. Podloge na kojima smo mi igrali bile su beton, asfalt, šljaka na koju je trebalo pasti. Bez obzira na to, padali smo, pravilo dosta duela, ma igralo se jednom rečju „muški“. * Da li prema Vašem mišljenju postoji razilika između rukometa nekad i sad?- I tada kao i sada igrao se kontranapad, ali se lepše igralo. Sada je akcenat na fizičkoj pripremi na odlascima u teretnu, to je bildovanje. Više se sada igra na skok. Mi smo imali bolju lepezu šuta, a sada igrači imaju samo specijalnost, to je obično skokšut. Mi smo bili univerzalci, mogao sam da se snađem na skoro na svim pozicijama. Cela tadašnja liga je mnogo duže trajala, igrali smo protiv velikih timova kao što su RK „Partizan“ iz Bjelovara, RK „Borac“ iz Banja Luke, RK „Medveščak“ iz Zagreba, RK „Kvarner“ iz Rijeke, RK „Slovan“ iz Ljubljane i mnogi drugi timovi. Nije bilo komfora, da se putuje klimatizovanim autobusima, išli smo vozovima sa presedanjima. Karantini su bili samo na dužim relacijama. Ono što je najvažnije nismo upotrebljavali nikakva sredstva, a današnji sport jednostavno ne može bez toga. Danas se zarad rezultata žrtvuje zdravlje ljudi.
* Jedan ste od ljudi koji ste postavili temelje RK „Partizan“. - Nisam samo je, imao sam sreće da budem član te generacije. Za RK „Partizan“ se znalo i van granica naše zemlje. Bilo je to jedno veliko zadovoljstvo.
* Kako Vam sada izgleda RK „Partizan?- Vidim da se radi o grupi ljudi koji pre svega vole rukomet, a posebno mi je drago da su odrastali uz njega. Svi operativci koji vode klub su veliki poznavaoci ove, za mene magične igre, pa samim tim ni rezultati neće izostati. Posebno mi je drago da vode računa o bivšim rukometašima. Na dobrom su putu, mladi su, edukovani su, imaju ideju, prate savremene trendove. I nama bivšim igračima odmah je lakše kada sve to vidimo, zbog toga imaju našu bezrezervnu podršku.
* Bili ste specijalni gost na finalu KUP-a za 2008. godinu koji se igrao u Pančevu. - Tada sam video da RK „Partizan“ ima mlad i perspektivan tim, a sadašnja pojačanja su doprinela da tim bude sastavljen od mladosti i iskustva. Svakako moraju još da rade i da ulažu u sebe, jer je to jedini put ka uspehu. Imaju sve uslove da naprave rezulat, upravu koja čvrsto stoji iza njih, a to je najvažnije. Beograd, novembar 2008. godine
|
|
